Anna Du je šetala plažom Ostrva ostrva u južnom Bostonu kada je primetila plastiku razbacanu po obali. Posegnula je da ga podigne i brzo je shvatila da ima mnogo više sitnih komada nego što je mogla.
„Kada sam shvatio koliko komada ima, činilo se nemogućim“, kaže Du, koji je u to vrijeme bio u šestom razredu.
Ali, Du je pristupio problemu kao svaki dobar naučnik - prvo, radeći malo istraživanja. Tako je saznala da 8 miliona metričkih tona plastike završi u okeanima svake godine - a to je pored ogromnih 150 miliona metričkih tona koje su već tamo.
Du's ROV se proizvodi sa PVC cijevima. Inspirisani ROV-ovima svih vrsta, kao što je Curiosity lander koji špijunira površinu Marsa i dubinski morski arktik Nereid ROV u Oceanografskom institutu Woods Hole (WHOI), Du's ROV ima dva odvojena sistema, navigacioni sistem i sistem za detekciju. Navigacioni sistem je prilično jednostavan: on koristi propelere za kretanje kroz vodu i novu kombinaciju ribolovnih utega i plovaka za pjenu, koje mu omogućuju kretanje gore i dolje.
Kada je Du prvi put pročitao o izazovu lociranja mikroplastike okeana da, za razliku od velike pacifičke pirinčane piramide, ne lebdi na površini, ona je znala da će ROV biti najefikasniji alat za taj zadatak. Uzimanje kante i kante sa uzorcima vode i njihovo analiziranje u laboratoriji nikada se ne bi moglo obaviti do potrebne veličine. Trebala mu je mobilna laboratorija koja bi mogla naći plastiku na licu mjesta.
Du je prisustvovao javnim događajima i radionicama na MIT-u otkako je imala pet godina, i tako je preuzela inženjerske vještine potrebne za izgradnju ROV-a sa ovih sesija, laboratorije za kavu u lokalnim bibliotekama i na YouTube-u. Ona kaže da je zapravo pokretanje njenog uređaja za kretanje kroz vodu bilo teško - čak i do izbora prave vrste ljepila koje bi se koristile za držanje PVC cijevi zajedno. Prije nego što je, na primjer, dodala utege za ribolov, ROV bi se prevrnuo kada bi pokušala pomaknuti gore-dolje. Bilo je mnogo pokušaja i grešaka dok je testirala svoj ROV u Boston Harboru.
